Mandaline priče

САМОЋА

Млада жена је седела на столици крај отвореног прозора не марећи за олујну кишу и ветар који јој је кишом спирао сузе са лица и натапао танку одећу... сузе кајања због тешких, претешких речи које које беху изречене између ње и њеног вољеног... сад је остала сама, без његовог осмеха који јој душу грејала у данима самоће без краја... узела је са стола пред собом дуги, танки нож опточен златом, његов поклон за годишњицу везе и зарезала себи дубоко вену, гледала је је капи боје рубина како боје снежно бели столњак, после неког времена се се поново загледала у кишу док су јој се очи склапале, леђа савијала ка наслону столице и руке падале према поду...

Сирена

Девојка, 16 лета јој је тек, ходала је пустом пешчаном плажом у цик зоре... обожавала је шум таласа, још неукаљан гласовима људи, тада јој се чинило да јој море преко нежних таласа говори најлепше приче смишљене преко ноћи само за њу, миљеницу мора... тада је, као и свако јутро досад, угледала трагове рибљих пераја како излазе из воде и полако, миц по миц, претварају у отиске руку и стопала и на крају само стопала, знала је, инстинктивно, да је то био ОН, њен вољени из снова пуних мириса јасмина белог што цвета само ноћу и мирисом мами љубавнике да кожу своју не крију и пољупцима, уздацима и семеном славе живот... пошла је трагом тих стопа и полако стигла у град који се већ будио из сна, лутала је улицама док није огладнела, тада је отрчала кући заклевши се тихо да ће сутра устати раније, пре зоре... те је ноћи плесала око мале ватре док није пала од умора на песак топли, а кад се мало одморила, села је у турски сед и узела мали бубањ, братов поклон, и уз ритам који је пратио шум мора, и запевала је јасним, звонким гласом песму страсти и чежње Онири, месечевој жени, молећи је да јој покаже лик оног за ким јој срце жуди, певала је целу ноћ... негде пред зору угледала је сирену како плива ка обали и полако и мучно излази напоље... тек кад је легла на песак потрбушке, пред девојчиним зачуђеним очима десила се промена: доњи део тела које су биле рибља пераја су се мењале, крљушти су се стапале лагано и уз болне јауке су почеле да се раздвајају и постају две снажне мушке ноге, чврста гуза и мишићава леђа... руке су такође постале људске, без крљушти и опни између прстију... тек кад је подигао очи да би је погледао, видела је да су боје најтамнијег сафира, а коса боје тек изашлог сунца... кад је почео споро и болно да устаје, брзо је спустила бубањ и притрчала да му помогне, кад га је додирнула, као да ју је обујмило море и запевало у глави и целом телу, а његове очи су је погледале и знала је да он њен, а она његова...

Пила сам кафу, црну као топла ноћ на тераси изнад мароканских улица и горку к'о пелин, затворених очију и сећала се... његове коже боје злата и косих очију пуних смеха од ког би ми увек затреперио стомак, дођоа у ком је вежбао теквондо сваког дана и где се увек чуо, за мене, магичан звук ударца штапом у штап, пута са њим у мајушни, али савршено уређен врт иза дођоа где бих гледала старца како грабуљицом налик на дечју стално превлачи напред-назад преко песка између наизглед насумично распоређених каменчића и бескрајног мира који бих осетила само гледајући грабуљицу како се креће... одједном осетих тапшање по рамену, осврнула сам се и насмејала срећно његовим косим очима пуним смеха, ватре и љубави...

Чезнем за пољупцима његовим, крв из вене у потоку древном тече низ длан и прсте на камен који је, стар као време и паклено зао, шиштао и димио се на пољани усред шуме... стара бакина бајалица за призивање демона ми клизи из уста к'о крв вампира кога сам малопре убила, знам да ћу их убити још док траје ова освета, светим се свима који су расплакали дете, прошли поред пружене руке у немој молбом за динаром, били узрок сузама жене, исекли дрво живо, угасили светло у очима људским и животињским... крв не тече више, бајалица је обавила посао: преда мном је светлокоси демон црвених очију и усана извијених у циничан осмех јер је већ убијао са мном, били смо паклени тандем и љубавници проклети да ходимо овом планетом век за веком... загледана у његове очи, прилазим му и тонем у пољубац који раздире кожу, месо и кости, време и простор, муње севају, громови пуцају, окрећем се, урањамо у шуму и трен касније, она је иза нас, бетон одзвања од корака наших, вадимо мачеве из корица који су нам на леђима и крећемо, крв невиних и проклетих поново зове...

Свађали су се већ сатима, ни сама није знала више због чега... мрзела је те свађе јер је скоро увек она говорила, а он седео на каучу са рукама на коленима, погнуте главе и ћутао као заливен... али сад је, за промену, он проговорио, ко да се брана отворила, изливао је сав јад, чемер, горчину и усамљеност накупљених током година живота са родитељима, презирао је њихову малограђанштину, уске видике, свађе, причао је како су срели у локалном кафићу, како је био очаран њеном душом и срцем. Сад је она ћутала и слушала пажљиво. Кад је заћутао видно исцрпљен и збуњен толиким говором, устала је са кауча, пришла му је врло близу и питала тихо: могу ли те загрлити? Склопио је очи док су падали на колена, осећао је мир и спокој први пут после толико година. Држећи је у чврстом загрљају, захвалио се боговима што она постоји и што је њен.

Зовите ме како хоћете, кучком, дрољом, али не пропуштам ниједну прилику да уживам у животу... Ионако је курвински кратак. Волим и вољена сам, што у песмама кажу, бескрајно. А још јебана нисам, ту сам чиста као у реклами за Ariel детерџент, а мисли су ми грешне да грешније не могу бити, али не кајем се јер онај ко се каје због животних задовољстава треба га убити, не вреди ничему. И тако постадох ловкиња на звер звану живот, мамим је речима слатким и телом за грех рођеним. Пожуда гори као ватра у мојој крви док тражим усне и тело његово да је угаси... Треба ми тај укус и мирис коже, језик на језику, тело на телу, једино тад сам жива док узимам оно што je моје. Не извињавам се за живот и снове јер су моји и ничији други. Завет дајем Животу и Богу живом да ћу победити...

Коњ, црн к'о ноћ и плавозелених очију, је јурио преко непрегледне саване. Тражио је њу, своју господарицу, да јаше на њему до месеца и назад, да му уплиће гриву нежним рукама... Журио је да стигне пре зоре да би је очима упијао, миловао... Нашао ју је на прагу трошне колибе како седи на клупици и чека га. Срце му је задрхтало кад је видео осмех њен среће пун. Узјахала га је и полетели су ка месецу, творцу снова и заштитника љубавника... Зора златна је свитала кад су слетели назад. Сишла је полако са његових леђа и загрлила га је око врата. Знали су обоје да су суђени једно другом, да ће ходити вековима заједно.

МЕСЕЧЕВЕ ОЧИ
Тражио је њу, прворођену, да му густо крзно помилује. Био је некад давно човек, сад је вук самотњак који завија на пун месец. Јурио је кроз шуму густу горећи од чежње за њеним меким и топлим рукама које су смиривале немир и гласом виле који је скидао клетву бар ту једну ноћ. Тад би се мењао у високог, стаситог и дугокосог мушкарца очију боје месеца. Скинуо би је полако, нежно... уснама и језиком би миловао њене осетљиве усне, миловао би и љубио сваки делић њене нежне коже, шапутао речи љубави... Уздаци и крици задовољства су парали тишину древне шуме, а вукови би завијали славећи њихову љубав. После кад би заспала, изашао би напоље и сео на клупицу, као и увек досад, да сачека зору и молио Луну, месечеву кћи да му скине клетву. Молио је те ноћи свим срцем и душом, на крају од умора легавши на клупицу, није хтео њу да буди, и заспао мртвим сном. Ујутру је сунце обасјало црнокосу главу и грејући наго људско тело. Шева је певала оду сунцу и плавом небу... Кад је изашла, као и обично, срца препуног туге за њим и да се умије над малим бунаром, случајно је погледала удесно и вриснула од среће. Од тог звука се тргла глава и отвориле очи боје земље. Збуњено је прво гледао око себе заклањајући руком сунце и осећајући се чудно. Тек кад му је поглед пао на руку, схватио је истину. Скочио је на ноге и потражио је извор вриска, кад је видео очи пуне суза и осмех пун среће и неверице, у трену је био крај ње и грлио је шапћући непрестано: ту сам, волим те, љубави моја, до краја живота...

ЧАРОЛИЈА
На својим путовањима између нигде и негде сам срела мрачног, заводљивог луталицу двобојних очију. Једно плаво, друго смеђе. Свирао је на гитари и певао стару келтску песму о девојци зелених очију која чека драгог свог... Заплесала сам вртећи се у круг док је он кружио око мене плетући гласом мрежу љубави и страсти. Песма и плес су нас довели до старог каменог града на обали сафирног мора. Лутали смо улицама каменим, а људи око нас су пролазили, свих боја и раса. Крештали су галебови, лајали и мјаукали пси и мачке. Мирисао је олеандер и слан ваздух... На оближњем базару смо хранили једно друго баклавама и урмама које је продавао дечак обучен у белу мајицу, црне тричетврт панталоне и са блиставим широким осмехом. Засијале су прве звезде. Касно беше кад смо нашли хотел на самој обали мора и, гле чуда, звао се “Ужитак”. Изнајмили смо за ту ноћ собу са погледом на море. Таласи су благо грмели док ме је он скидао полако, пољупцима, рукама и речима пуним чаролије... Уздаци и крици задовољства су бојили ноћ свим бојама дуге које су могли видети само чаробњаци и дубоко заљубљени. Ујутру су песма и плес отишли даље...

СВИТАК
Волим те, први си коме сам цело срце дала. Године су пролазиле, дан за даном, недеља за недељом, месец за месецом... Ал тебе нема, па нема да ме загрлиш, пољубиш, ноћну тугу отераш. К'о да нас је неко уврачао, да нам жеље пусте остану неиспуњене, а уздаци кидају груди. Ходам по пустој плажи у рано јутро. Још је помало свеже, онако пријатно. Нема никог да ремети мир и тишину. Уживам. Једино понеки галеб закрешти... Сунчеви зраци обасјавају нешто зелено полузакопано у песку. Прилазим ближе и откривам да је то боца са чврсто углављеним чепом. Вадим је напоље и чистим од песка. Гледам кроз зелено стакло, види се уролани папир везан траком крем боје. Пошто сам левакиња, узимам боцу десном руком, а левом полако разлабављујем чеп. Излази с тихим “поп”, нагињем боцу и свитак ми пада на длан. Одлажем флашу на песак и полако, скоро побожно развезујем траку. Исправљам папир помало грубе текстуре који у левом горњем углу има лого сидра око којег је писало “Ленгер”. Почињем да читам помало коси рукопис:
“Најдража, сећаш ли се како сам те будио тик пред зору и водио на плажу како би гледали прве зраке сунца и како сам те сликао мобилним телефоном онако насмејану и златне косе? И сада то радим, будим се пред зору, кувам кафу, идем на плажу и гледам како сунце излази, небо постаје светлоплаво, пијем кафу у коју се сливају сузе, оне мушке, тешке од туге и мртвила у грудима. Трудим се сваког дана да се сетим нечега у вези тебе, тада имам осећај да си ми близу, иако ниси... Опрости ми, најдража, морам сада ићи да отворим продавницу. Твој М.”. Плакала сам, не, ридала над болом непознатог човека који је изгубио нешто њему најдраже... Сутрадан, након непроспаване ноћи, сам отишла у редакцију новина где сам радила као новинарка. Укључила сам компјутер и на Гуглу потражила продавницу “Ленгер”, скоро одмах сам је нашла. Била је то продавница делова за мање бродове и јахте у Бару, Црна Гора. Водио ју је Милан Лазовић. Гледала сам његову слику и решила да упознам тог високог човека помало накривог осмеха и као море плавих очију... Спаковала сам само најнужније и села на воз не слутећи да ме тамо чека љубав мог живота...