Razbacane misli

Krvava slova pišem,
ludilo vrišti u meni.
Bol duše plamti kao
vatra živa dok
vremena pesak
teče kroz prste
moje.
A ti, moj anđele,
si moj lek za vremena
sva dok tišina ječi
bolom, starošću i
smrću...
Gde je kućni prag?

Ko mi te dade?
Koji bogovi?
hvala im zanavek
jer moja dusa
bez njega cela
nije...
Zrtvu paljenicu
vam prinosim da
mi put do njega
otvorite i molitvu
zarku upucujem
nebesima da oci
njegove vidim...

Carolija?

Čekam te na
klupi našoj
gde poljupci
prvi behu...
Orao tetovirani
ti kliče pobede
pesmu u visnama
plavim...
Duša?

Dokle traje vera? Nada?
Da li si bol ili radost?
Ne znam još, ali ću pustiti
vreme da učini svoje
k'o i uvek.
Mogu ti dati hiljadu šansi
jer je ljubav moja takva,
praštam lako ili teško.
Takva sam.
Za mene nema samo crno
ili belo, nego beskraj nijansi
sivog, moj anđele.
Zato mi oprosti ako jednog
dana nestanem...
Zaborav?

Prolećni dani teku,
a tebe nema,
živote moj...
U meni vrišti rupa
tuge i žudnje bez
dna čekajući
tebe...
Dokle ću čekati ruke da
me pomiluju? Usne da
poljube, onako strasno
ne mareći za vreme i
prostor? Smejem se
ironično ovoj patečnoj
zemlji na brdovitom
Balkanu, zaostaloj
u vremenu i izvitoperenim
vrednostima...
Nemoj misliti da sam
tužna, to me stigla
žuta minuta jedna...

Ne drži me mesto,
htela bih poći nekud,
srce me vuče ka tebi.
Tvoj me prag doziva
u snovima i na javi.
Sačekaj još malo,
dušo moja. Doći će
i taj dan kad ćeš
čuti glas moj i ja tvoj.
Čekanje?

Ne volim tišinu,
dajte mi bubnjeva
ritam i gromova urlik.
Nek caruju vrisak
radosti i suze radosnice.
Ljubav neka vlada dok
mržnju i bes čupam k'o
korov iz srca.
Volim ga, Bože, bezuslovno
i ne dam nikom da ga dira.
Moj je i samo moj, nežni vuk
što šeta u mojim snovima.
Njemu sam suđena od
početka vremena, krv nam
tutnji istim ritmom kroz vene,
oči sklapam radosti puna što
postojiš, vuče moj...

Krv mi bukti dok plešem
na mesečini sa đavolom
tango smrti.
Ne znam gde će me ples
odvesti, do raja ili pakla?
Divljina u meni se budi
sa urlikom gladi.
Đavole, daj mi nož da ti
posečem venu i iz nje se
krvi napijem.

Oko njega srce svih,
a protiv svega i svih.
Suze čežnje i tuge lijem,
snove i želje krijem.
Plavo more i nebo zovem,
vuka moga sivog zovem.
Daj mi, Bože, snage da
izdržim do dolaska
njegovog.

Mi, koji smo
zaboravljeni i
gurnuti u zapećak,
udaramo u zid
bolnim i krvavim
pesnicama.
Cerek bezumni
nam razvlači usne.
Ne znamo više boju
dana i noći, oči i uši
su nam svezane
manipulacijama onih
koji misle da najbolje
znaju, a nisu plakali
naše suze, videli svet
našim očima...
Bože, dokle ovo ludilo?