Mandaline priče

First topic message reminder :

САМОЋА

Млада жена је седела на столици крај отвореног прозора не марећи за олујну кишу и ветар који јој је кишом спирао сузе са лица и натапао танку одећу... сузе кајања због тешких, претешких речи које које беху изречене између ње и њеног вољеног... сад је остала сама, без његовог осмеха који јој душу грејала у данима самоће без краја... узела је са стола пред собом дуги, танки нож опточен златом, његов поклон за годишњицу везе и зарезала себи дубоко вену, гледала је је капи боје рубина како боје снежно бели столњак, после неког времена се се поново загледала у кишу док су јој се очи склапале, леђа савијала ка наслону столице и руке падале према поду...

НАГОВЕШТАЈ
Дани су све краћи, а ноћи дуже док тражим тебе, мој још непознати љубавниче и мужу. Слутим те у мирису борове шуме у светлости тек изгрејалог сунца, у мирису јесени и ветра сланог који ми мрси косу, у крику галеба гњурца... Улазим у кућу. Седам за сто, пијем хладну горку кафу скувану јутрос пред зору. Не знам шта ме је пробудило тако рано, сигурно неки сан. Поглед ми пада на урамљену фотографију на зиду. На њој смо ја и леп насмејани витки мушкарац. Снимљено негде на некој плажи током путовања дуж Јадранског мора. Обрглио ме је око рамена и гледао оним потпуно заљубљеним погледом, оним којим мушкарци гледају само жене које воле. Сетила сам се нежног миловања његових руку и укуса гладних усана на мојим уснама, језик на језику, волела сам ту глад, потпуно предавање... Стресем од тренутног страха и радости јер сам се тек сад сетила шта сам сањала. Бацам поглед на зид, празан је, никаква слика није на њему. Богови су рекли своје..

ПРСТЕН
Гурао ми је колица по калемегданским бетонским стазама док усхићено, после толико времена, гледам неомеђено плаво небо и све боје јесени на дрвећу. Прија ми топао ветрић који ми тера косу са лица. Пролазимо поред продавца кокица. “Хоћеш кокице, Мајо?”, пита Јован, мој плавооки најбољи пријатељ нагињући се напред да бих га боље чула. Његова као гар црна коса ми милује образ. Имам лош слух и он то зна, још од првог основне ме је бранио и седео поред мене да би ми полугласно говорио кад би био неки наставник са неразумљивим говором. И сад, кад сам у дому, не прође недеља а да се не видимо, попричамо, донесе клопу коју би сам спремио и не одради вежбе снаге са мном. Физиотерапеут је по струци, одувек је то хтео бити. Због тебе, рекао је кад сам га питала зашто. На следеће питање “Што због мене?” није дао одговор. Климам главом. “Чекај да те одвезем до оне клупе преко и враћам се одмах”, каже веселим тоном и одвози ме до клупе, смешта ме да она буде испред мене. Одлази до продавца, видим крајичком ока и настављам гледати људе, децу, природу и небо. “Еве ме!”, уз весели узвик опкорачује Јован колица и седа на клупу, “Хватај!”, и убацује ми у уста укусну слану кокицу. Уживам у њеном укусу, а још више у причи, смеху и погледу на њега. Сав је у мишићима и лудим тетоважама које открива мајица са кратким рукавима. У мом стомаку се, као и увек кад сам са њим, рађа и гори слатки бол жеље и љубави који кријем од 15 године јер нисам хтела да будем као остале клинке, касније девојке и жене које су луделе за њим. Уз смех и причу смо појели све кокице. “Хоћеш да направимо бум?”, пита ме уз шеретски осмех. “Аха!”, кажем уз смех. Надувава кесицу, уврће да је затвори и уз намиг је пљесне. Гласно “поп” трза главе људи око нас, један дедица прекорно маше главом. Још гласније се смејем опијена сунцем, топлотом и његовом близином, мирисом. Срећна сам. Цикнем од изненађења кад ме је ухватио испод колена и повукао себи у крило успут ми раширивши колена, сад сам ја опкорачила његове чврсте, тврде бутине. Држи ме чврсто око струка уз речи “Не бој се, малена, држим те, чек да померим колица”, нагиње се напред и помера их у страну. “Шта ти је?”, пита ме забринуто видевши да не могу да се опустим. Одмахујем главом уз гласно гутање кнедле док се трудим да седнем удобније. Дубоко уздишем да се смирим и кажем “Рашири мало ноге”, сместа ме је послушао и ја сам угнездила гузу удобније. “Ах”, уздахнула сам, “сад је боље”. Али сад је пламен у мени букнуо јаче, постао је ватра која је сагоревала сваку свесну мисао, сакрила сам лице у превој његовог врата да бих сакрила црвенило лица, осећала сам како му рука шета горе доле по леђима кобајаги умирујуће. Слатки трнци су путовали до средишта мог тела. Глас који ми је проговорио на ухо био је истовремено познат и непознат од храпавости који сам инстинктивно препознала као Јованов. “Волим те, Мајо, одувек сам те волео, и као клинац, тинејџер, а највише сад кад смо зрели људи”. Подигла сам главу да га погледам у сад скоро црне очи од жеље, испрекидано сам дисала не желећи још да му поверујем док не добијем одговор на врло важно питање “Јеси ли због љубави према мени постао физиотерапеут?”, “Да”, одговорио је одлучним гласом гледајући ме помало несигурно, “али ако ти не осећаш исто...”. Прекинула сам га не желећи да икад више видим бол који му се појавио у очима. “Блесо шашава, и ја те волим, од моје 15 године, само нисам хтела да те јурим као оне друге женске”, “Женске?”, насмејао се са очигледним олакшањем на ту реч, “Па да, како би их ти назвао?”. Уместо било каквог одговора, пољубио ме је гладно и жедно, узвратила сам истом јачином жеље, језици су нам испреплели... Тргла сам се изненађено кад сам испод његовог језика осетила нешто округло и металног укуса, усисала сам то себи у уста и одмакла се да бих пљунула у леву руку, био је то танки златни прстен са угравираним рунама као из филмске трилогије “Господар прстенова” за које је знао да их обожавам. “Ш-шта је ово?”, промуцала сам у неверици. “А на шта ти личи, малена?”, питао је невероватно нежним гласом од ког сам се сад растапала, “На веридбени прстен?”, одговорила сам глупо, следећег трена сам удахнула осетивши срећу и љубав коју досад никад нисам осетила, осећај је био јачи од атомске бомбе и лепши од било чега на свету. “Да”, рекла сам тихо само њему на ухо. Истог трена ме је пољубио пољупцем толико нежним да су ми сузе потекле јер сам у њему осетила завет на вечну љубав...

ИНДИЈАНКА
Нећу рећи да је мој јер није. А ипак га волим јер ми је дао наду кад је било није. Ходала сам стазом добра и зла и срела сам насмејану старицу црвене пути у кожном оделу са ресама како седи на трави прекрштених ногу. Било ми је чудно чему се смеје кад около није било разлога за смех, оловно сиво небо је притискало ваздух, понека кап кише би прснула. Пришла сам јој и села поред ње заузевши исти положај окренута ка њој. “Добар дан, бако”, рекла сам. “Добар дан и теби, кћери снова”, рекла је тихим и нежним гласом док ме је гледала благим црним очима пуним нежности. “Опростите ми, бако, занима ме што се смејете тако срећно?”, “Јер је плод моје љубави примио моје дарове”, дотад весео глас и поглед постадоше мутни и тужни, “Само ме брине што се толико мучи”, “А да ли га знам, бако? Хтела бих му помоћи, зато питам”, “Да, кћери снова, знаш га, у срцу ти је и има очи променљиве боје”, “Аха, знам га,”, рекла сам весело. “бако, не брините, помажем му колико могу.”. Њене очи опет засјаше срећом и миром, “Знала сам, кћери снова, да ћеш га пазити, јер сте обоје путници кроз време и простор, чувари тајни људских срца и душа. Много сте се намучили и напатили, али, не брини, Маниту све зна и помоћи ће вам. Синуће сунце живота и за вас двоје као што је синуло и за мене”. Нагнула сам се и пољубила захвално њен изборани образ. “Хвала вам, бако, за те речи, казаћу му чим га видим.”. Погледала ме је весело “Реци му да га штити и чува додатно прабака Месечев Цвет”, “Хоћу, бако.”, рекла сам устајући и отресајући са задњице траву и ситно труње. Насмешила ми се срећно. “Нека те Маниту чува на твом путу натраг, дете моје”, испратио ме је њен све тиши глас док сам се будила са осмехом...